Бој на Острогу

Бој на Острогу

Од 4. до 8. Јуна 1877.

Боже мили чуда големога

Што но јече брда и планине!

Страшна јека пролама небеса -

Јал' су муње, јал' божја чудеса!

Јал' громови, јал' се земља тресе,

Јал' удара море о брегове,

Ма од тога није ни једнога,

Него маја дана четвртога,

- Седамдесет и года седмога,

Две се бојне силе сукобиле,

Стамбол горди и Цетиње мало!

На Острогу малом Дурмитору!

Дошао је мушир Сулејмане,

Са четрдест' хиљада војника,

Све избране војске од Турака,

Да похара малу Гору Црну,

Што с' одавно противи Стамболу!

Сулејман се цару зарекао,

На ћитапу клетву положио -

Црну Гору да ће покорити,

И цару је подарочит своме,

Што све прве паше не могаше,

За четири крвава вијека;

Ал се мушир за то преварио,

Црну Гору није познавао -

Док је дошо на границе њене -

Црне Горе и Ерцеговине -

На Повију и село Стубицу,

Куд мишљаше окренути војску,

Десним крилом ка ће на Цетиње;

Ту муширу лоша срећа била,

Што га срете црногорска војска,

А пред њоме витез књаз Никола.

Турску силу отуд обрнуше,

На планину Острог окренуше,

Затураше бојак огњевити,

Као судни данак страховити,

Пуца пушка педесет хиљада,

Пуца турски тридесет топова

А књажеви дванаест топова,

Са високи брда и планина,

Далеко се чује грмљавина,

Ко да пуца стотину громова.

Турска сила Острог ухватила,

И на двоје Србе раздвојила.

Једна војска с књазом у Пјешивце,

Друга с Петром испод Бухавине.

Стравише се богме Црногорци,

Што њихова села пале Турци,

Још се боје својем господару!

Да му Турци не ударе рану,

Па витешка крила размануше,

Турској сили свезу прекидоше,

Те се српске војске саставише,

Па озада на Турке удрише,

С десне стране књаже Петровићу,

А с лијеве Петар Вукотићу.

Витезови Петра Вукотића,

Као љути од планине вуци,

Трипут силу Турску нагонише

На високе острошке стијене,

Лете Турци пет стотин' лаката -

А падају у триста комада!

А топови са Дрмића јече,

Гранате им све у Турке лете,

Књаз Никола нишани и гађа,

Све у логор муширов погађа,

Од жестока боја јуначкога,

Сва је брда тама уватила -

Сила бојна таму колебаше,

А топовска ватра разбијаше

Кроз таму се људска крв лијаше,

За три дана тако бој трајаше.

Добро Срби Турке опколили,

И веље им муке ударили,

У велике Острошке планине,

Вучје јаме и љуте шкрипине,

Ђе не има ни воде ни пута,

Ал' је сила Муширова крута,

Србе проби манастиру сиђе,

Сва дубровска села запалише,

И манастир Острог запалише,

Српској војсци рану ударише,

Али ће се Срби осветити,

Као што се вазда научили.

Четвртога дана бијелога,

Загрмјеше књажевски топови,

Са Дрмића како и громови.

Друга војска српска ударила,

На Шкрбину више манастира,

Поклаше се око манастира,

Докле провре од крви ријека!

Турци вуку мртве и рањене,

И топове и многе коморе,

Све се бију, а напријед мичу,

Срби гоне и за њима вичу. -

Сила наже низа Вражегрмце,

Од Острога низ Бјелопавлиће,

А за њима Црногорци трче,

Док догнаше до Сушице Турке,

Ерцеговци озгор од планине.

Ћера Србин и сијече главе,

Турска војска бјежа безобзира,

До Сушице и до Шобајића.

На томе их и ноћ застанула,

Те од боја војска починула,

У том боју од четири дана,

Што на мртво погибе Турака,

Нешто више од двије хиљаде

А погибе црногорске војске,

Око двјеста мртви и рањени.

Свијетло им име на мегдану,

Јунаци се за то и рађају

Примедба: У боју на Острог, г. Богдан Дробњак правник, уватио и посјекао жива Турчина, а другог је посјекао у бој на Шобајиће. Сви наши млади научени људи војевали су и храбро се свуда борили у прве редове! Шес млади брата Петровића свуда су се као лавови борили и непријатеље сјекли! Попова, учитеља - богослова - доста је

погинуло - особито жалити имамо као Ристу Ковачевића проту Граховског, попа Милутина Жарића учитеља и настојатеља ман. св. Аранђела у Ждребанику. А многе друге које ће тек историја описати. - Покојном добром Жарићу кога сам ја добро познавао - вредно је да проговорим више коју, јер ми се чини да би ме сама сјен његова прекорила - кад бих га ја заборавио - што он не заслужује.

Поп Милутин Жарић бјеше човјек средњег пораста, румена и красна личност - у 30-тој својој години. Бјеше најбољег карактера - људи и свагда бистре главе и обично веселе нарави. Бјеше књижеван! Он није изучавао велике науке, но се изобразио читањем књига о чему се и дан и ноћ занимаше! Путовао је и бавио се преко Аустрије и у Београду. – Бјеше врло даровите главе и добропамтило - природу је

увек сам изучавао. Нисам мого познати каква врлина Жарићу још недостаје - само бјеше по ватрене крви. - У битки у Кучима (2. Авг. 1876.) управљао је место подкомандира са 300 војника. Рањен је на четвртој глави непријатељској. Турчин га убио врх себе - зрно је погодило оспријед и с кроз прошло. Лијечио се на Цетињу 3 месеца и већ оздравио само што мокраћа на једну рану тецијаше. - Руски доктор

Павловић хтеде га у потоњ сећи – и наморањем дадне му о п и ј у м да га онесвјести. Жарић је двапут изкијао - а доктор дода и трећи пут – и тако сирома Жарић на ужасан начин сврши!!