Продирање Турака у Црну Гору
Од 23. Маја до 13. Јуна 1877.
Полећеше три царска фермана,
Од Стамбола града бијелога,
Од султана Хамида другога,
Силног цара царства османскога,
Што тирјански самовољно влада,
У хришћанској просветној Европи,
Скоро пуних пет стотина љета.
Три фермана земљу прелећеше,
До границе турске царевине,
На границу земље Шумадије.
Један ферман у Видину граду,
Ђенералу Мехмед Али паши;
Други дође Нишу бијеломе,
Али-Сајиб паши бригадиру.
Трећи ферман Новоме Пазару
Сулејману паши ђенералу.
Сва три пишу што цар заповједа:
"Вјерне слуге мога пријестола,
"Поклоника Меке и Медине!
"Факат дође царство да бранимо,
"Од цијеле хришћанске Јевропе!
"Да је просто лањско војевање
"С Црном Гором и Ерцеговином,
"Са Крајином и са Шумадијом;
"Но нам ево врага са сјевера
"Краљ хришћански од земље Русије!
"Сад је нама рата објавио,
"За слободу Срба и Бугура
"Да их отме испод наше владе,
"Францеска му подасипље благо,
"А Прусија помоћ обећава,
"Не може нам помоћи Аустрија,
"Јер јој неда макнут' Италија,
"Е је тамо и Гарибалдија.
"А Инглези наши пријатељи,
"Од Русије не могу макнути,
"Од Русије и од Ђерманије.
"Сад немамо нада ни у кога,
"До у себе и пророка свога.
"Кога славу и вјечиту правду,
"Пронијесмо кроз многе свјетове
"Од истока до заода сунца.
"Сад сам моју наду ослонио
"На свакога правовјерна сина,
"Да ће сваку стопу царевине,
"Својом чистом крвљу поквасити,
"А и ја сам готов устанути
"Из столице моје царствујуће,
"Са свијетлом сабљом пророковом.
"А то нам је Црна Гора крива,
"Што је наше царство замутила!
"Позив'о сам црногорског књаза,
"Да му нешто даднем ради мира,
"И у Турке да више не дира -
"А он нехте главе окренути -
"Но све иште што је српско било -
"Али тако, ал на Косово!
"Сад мушири моје царевине,
"Што имате војске окрените,
"И на Црну Гору ударите,
"Па гледајте те је уништите,
"Док Србија није устанула
"И Москови док су на Дунаво.
"Па са њима како учинимо."
Три везира на ноге усташе
Силовиту војску окренуше:
"Мехмед Али на Васојевиће,
И ш њим војске тридесет иљада
А сувише Арнаути љути.
Али Сајиб к' Бјелопавлићима,
И ш њим војске двадесет иљада,
А сувише Малесија љута.
А Сулејман од Ерцеговине,
И ш њим војске четрдес' иљада.
Са сваке се стране наоблачи,
Око мале српске Горе Црне.
Абер дође Петровићу књазу!
Да су силни на граници Турци
Књаз Никола бјеле књиге пише;
По граница крајем Горе Црне,
Једну посла у Васојевиће,
Вуковићу војводи Миљану,
Па у Куче војеводи Марку,
У Морачу игуману Бану,
У Дробњаке Церовићу Бану,
А у Пиву Сочици Лазару,
У Гацкоме војводи Богдану,
Невесиње Петру Радовићу,
Па војводи Пеку Павловићу,
Који стоји на Крстац планину,
У Грахову војеводи Анту.
Овако им кнеже говораше:
"Соколови моји крајишници!
"Два су љета како војевасмо,
"За слободу и српско јединство,
"Са Турцима дивљим зверовима,
"За слободу и народна права.
"Ми смо ланих врло срећни били,
"Што Србија уз нас војеваше,
"Ал Србија за сад у бој неће -
"Сад су Турци силу окренули
"Све што могу против Горе Црне,
"Ал је Турској Москов заратио,
"И платиће јаде свеколике.
"Но док Руси пређу на Дунаво
"Ми можемо муке претрпити,
"Зато нам се треба показати -
"Но устајте Турке дочекујте,
"А ништа се од њих не плашите, -
"Наш ће мегдан бити ако бог да,
"Турцима ће угинути влада."
Браћо моја и дружино драга,
Свуд је српска сакупљена војска,
Жене носе тајин и коморе
Све се спрема да се с Турцим' бори,
Од Цетиња и Даниловграда,
Креће силна војска и команда,
Књаз Никола једну даде војску,
Надвојводи Петровићу Божу,
И даде му Пламенац Илију,
И војводу Дрекаловић Марка,
И сердара Пилетића Јола,
Ш њима војска од камени Брда.
Оде Божо према Арбанији.
Другу даде Петру Вукотићу,
Ш њим цијелу Катунску нахију,
Па га посла на Крстац планину,
Да ту чека пашу Сулејмана.
Па сва војска од Ерцеговине,
Под команду Петра војеводе,
А књаз пође у Бјелопавлиће,
Ту прикупи и војску уреди,
Па одатле на поље Никшиће,
А са њиме војска и топови,
Поче бити куле око града,
Сломи Кршљу на сред Озринића.
Из ње Турци у град утекоше,
На Жрбовник намјести топове
Па одатле поче бити града,
Заплакаше у Никшићу каде.
Жалба оде у Ерцеговину,
Ђенералу паши Сулејману:
"Сулејмане сунце огрејано!
"Зашто седиш у Ерцеговину!
"Већ имаде два мјесеца дана?
"А Никшић ти у невољи цмили,
"Од топова Петровића књаза!
"Те из града изић' не смијемо,
"Проста пушка што од ње гинемо,
"Но ти у град гладни умиремо,
"Ево има две године дана
"Ка немамо од цара тајина.
"Што не дође преко Горе Црне,
"Испод руке црногорског књаза,
"Но помагај јал да се предамо -
"Е овако живјет' не можемо."
Кад муширу гласи допадоше,
На телеграм књиге оправио,
Мехмед паши у Васојевиће,
А Сајибу према Подгорици,
Једног дана да ударе књазу,
Једног дана и једнога сата.
А двадесет трећег Маја дана,
Седамдесет и седмога года,
Са три стране ударише Турци,
Али Сајиб раздјелио војску,
Једну посла племе Загарачју.
С десним крилом к Данилову граду,
С другом пође селу Мартинићу,
Дочека га надвојвода Божо,
У три пута потуче му војску.
Мехмед паша у Васојевиће,
На двоје је војску раздвојио,
Једну посла преко Колашина,
С другом пође на Васојевиће,
Ту војводу неспремнога нађе
Те му доста штете учинио,
Спали цркву Ђурђеве Ступове,
И сва села до Кома планине.
Ма се јадни Васојевићи бране,
И дозивљу помоћ од Мораче:
"Ђе сте браћо Ровца и Мораче,
"Ал не знате, али не марите?!
"Е нас хоће поробити Турци."
Ал им нико помоћ нејимаше -
На Речине Турци ударише,
Па одатле низ Морачу тврду
До бијела Стојна манастира,
Ту су Срби дочекали Турке.
И грдне их натраг повратише.
Него да вам више чудо причам
За силнога пашу Сулејмана,
На Гацко је раздвојио војску,
Једну посла у Пиву камену,
Да пронесе тајин у Горанско,
Ђе га српска дочекала војска,
А пред њоме Сочица Лазаре,
Три се дана са Турцима бише;
А Лазара Турци надвладаше,
А велики Мушир Сулејмане,
С војском пође граду Никшићкоме,
А срете га Петар Вукотићу,
На Крстацу крваву богазу,
Ту се Срби с Турцим сударише,
И крвави мегдан учинише.
Низ крваву Дугу до Никшића,
Тукоше се на неђељу дана,
Сву су Дугу крвљу обојили,
Леш покрио шанце и богазе,
За орлове и за гавранове,
И за спомен докле Дуге траје;
Ал је српска малаксала снага,
Размакнута силом од Турака,
У Никшиће продријеше Турци,
Па одатле малој Гори Црној,
Право ка ће Чеву каменоме,
Ту их срете Петровићу књаже,
Од Стубице Турке окренуше,
На Повију и Острог планину,
Тамо Срби опколише Турке,
С десне стране кнежева команда,
А с лијеве Петра Вукотића,
Међу собом стијеснише Турке;
Под Острогом и поврх Острога,
Тукоше се и ноћи и дана,
Докле јаме напунише меса.
Па одатле све до Шобајића,
До Винића и до Ђуровића,
Тукоше се на неђељу дана.
Ал на Острог и на Шобајиће,
То је сведок за вјечна времена -
Ђе осташе иљаде Турака,
А од села малога Винића,
Турска војска по ноћи утече.
На Ждребаник поље освануше,
Ту се двије војске састадоше,
Двије турске, двије црногорске.
За два сата по пољу се бише,
Докле Спужу Турци утекоше.
Сва је Брда тама уватила,
Што од земље и пушчаног праха.
Пита Ловћен гору Прекорницу:
"Шта је тебе тама ухватила -
"Ал од боја али од облака?
"Причај штогод од твојијех Брда,
"Ђе је наше са Цетиња сунце!
"А ђе ли је паша Сулејмане?"
Прекорница брату одговара:
"Сулејман је низ Брдо прошао,
"Све газећи у крв до кољена;
"У крв му се војска подавила,
"А Сулејман једва испливао,
"С нешто војске Спужу утекао,
"Зато ме је тама уватила,
"Од јуначког боја у Брдима.
"Књаз је сада на Даниловграду.
"И са њиме мрки Црногорци,
"Веселе се и јунаци фале,
"Ко је више посјекао глава.
"Спремају се за Васојевиће,
"Да ћерају Мехмед Али пашу."
Ком планина у Васојевиће,
Што је главом свијет надвисио,
Капа му је сњегом покривена,
О Илину.као о Савину -
Чује Ловћен па и Прекорницу,
Што говоре за бој и за Турке,
Па одговор даде Прекорници:
"Прекорнице моја пореднице,
"Дивни поздрав Петровићу књазу.
"Не треба ни за сад помоћи,
"Но у здравље ђеце Васовића.
"Морачана и Ерцеговаца,
"Турског ува међу нама нема,
"Осим мртвих те их тице скубу!
"А мртвије има без јесапа -
"Ма и наших доста погинуло -
"Прости да су ма их бројит' нећу -
"Док саставим свештену читуљу -
"И сакупим по Косову биље -
"Да им душе окадимо шњиме."
Бекица М. Шобајић
Нема коментара:
Постави коментар