Бој на Клеку

Бој на Клеку

30. Јуна 1876.

Пролећела два сива сокола!

А за њима јато голубова!

Од Црнога Кука из Бањана,

Од логора Петровића књаза!

Лете тице земљом Ерцеговом,

Прелећаше седам кадилука,

Шес' градова и седам планина,

На Неретву тице попадаше,

И уморна крила одморише

Јес' на Клеку, у крај мора граду.

Ал то нису два сокола сива,

Нити ш њима јато голубова,

Но то бјеху два српска витеза!

Војевода Пеко Павловићу,

А друго је Бајо Бошковићу,

Бригадајер цијелије Брда.

За Бајом су Бјелопавловићи,

А са Пеком јесу Ерцеговци,

Граховљани и сви Заођани,

А све војске тридесет барјака.

Књаз је поша у Ерцеговину,

Да избавља браћу од Турака,

Што робују виш' од четир вјека;

А војводу Пека Павловића,

И сената Баја Бошковића,

Послао их мору на обалу,

На тврдоме Клеку на крајину,

Ђе вапори турски приступају,

Те извозе војску и оружје,

За сву Босну и Ерцеговину;

Српска војска скелу уватила,

И Турцима извоз затворила,

Клеку граду путе поваташе,

Али тајно још Турци не знаше.

Тако стаја три бијела дана,

Док се српска војска одморила,

А тридесетог дана летњег Јуна

Јес на празник апостола Павла,

Седамдесет и шесте године,

Теке грану са истока сунце

Од Клека се врата отворише,

А из града Турци изиђоше

Има војске око три табора,

Све у црно низама царева,

На џаду се Турци упутише,

И маршират некуд окренуше.

А српска их стража угледала,

Војводама абер учинила.

Кад је војска абер разумела

Од земље је на ноге скочила,

Са оружјем у бијеле руке

Једва чека почет' бити Турке.

И војводе на ноге усташе,

И јунаке за бој уредише,

У резерву пола оставише,

Половину за дочек ставише,

И камене шанце поправише,

Око пута с обадвије стране,

Кудије ће нагазити Турци,

Па се мало притајише борци.

Мало стаде ето и Турака,

Ал све мотре боје се од Срба,

И једнога Срба угледаше

И првом га пушком погодише!

Пуче пушка заметну се кавга,

И загрмје ватра из пушака,

Међу брда у тијесне кланце.

Срби огањ на Турке просуше,

Ма и Турци бојем дочекаше,

Неда Србу главе помолити,

Ни из шанца око отворити,

Докле Турци шанца поправише,

Србима се добро одупреше,

Али Срби напријед не даду,

Но све вишу ватру просипају;

Тако траја двије уре дана

Ема Турци узмицат' почеше,

Назад вуку мртве и рањене.

Како Турци узмицат' почеше,

Тада Срби поклич учинише,

Већ гомилом утекоше Турци,

А за њима Срби као вуци,

Док до града Турке доћераше

Турски глава шесет посјекоше,

У Клеку се Турци затворише,

И топове с града опалише,

Ал се Срби не боје топова,

Него на град војска јуришала,

Око града куле попалише,

И педесет роба заробише;

Докле Турци аман заискали,

И барјаке бјеле поперили.

Тада Срби натраг одступише,

И од боја мало починуше,

Погинувшу браћу саранише

Петнајес' им на број погибоше,

Међу њима два подкомандира,

Раде Марков из Бјелопавлића,

И Кеџевић Богдан из Зубаца,

А петнајес' има рањеније.

Па послаше заробљене Турке

Своме књазу у Ерцеговину.

И ту сташе неколико дана,

И држаше опкољена града,

Ма се Турци предати нећеше,

Но у затвор у град остадоше;

А Србима бјела књига дође

Од свог књаза из Ерцеговине,

Да је ћесар цару забранио

Да се на Клек не извозе Турци.

Нити војска нит' војничке ствари;

Но да иду натраг Црногорци.

Кад војводе књигу проучише,

Заођане на Клек оставише,

Да чувају скелу у крај мора,

Преваре се боје од Маџара,

Па војводе с другом пошли војском

Своме књазу у Ерцеговину,

И нашли га на Вучјему долу,

И бише се у том знатном боју.

А не прође ни неђеља дана

Заођани Клека запалише,

А Турци им ноћом утекоше,

То је било када се чинило,

А сад здраво браћо и дружино.