Бој на Вучијем долу
16. Јула 1876.
На хиљаду и осме стотине,
Седемдесет и шесте године,
Протужјела сиротиња раја,
Јадна раја српска и бугарска,
Што робује пет стотина љета,
На срамоту европскога свјета,
Под Турцима у тешке окове,
У европском свјету слободноме!
Тужно раја проклиње Јевропу:
"О Јевропо пуста не остала!
"Што си од нас уши затиснула?
"Да не чујеш жалосне вапаје!
"Да погледаш наше муке тешке,
"Тешке муке у тирјанске руке,
"Осим свјета што сад робујемо;
"Свјет благује, а ми тамнујемо!
"Под кораном грознога тирјана!
"Сваком право само није нама,
"Сва Европа у слободи живи,
"А Славенин под Турчином цмили,
"Је ли право о Европо млада
"Да овако само Словен страда?
"О Русијо једино уздање!
"Камо твоје давно обећање -
"Да избавиш браћу од Турака,
"И да сатреш силу Агарјана!
"Да направиш словенску државу,
"За то вјечну да добијеш славу!
"Ти си наша од старине мајка -
"А сила је твоја доста јака!
"Господариш на две части свијета -
"Нема тога ко ће да ти смета.
"Александре царе од свијета!
"Мудра главо од кољена света,
"Славо наша и велика надо,
"Сило света и велика владо!
"Зар те наше сузе не вређају?
"Зар те наши јади не дирају?
"Као ране братске и синовље,
"Који пиште с велике невоље!
"Разви своја та орловска крила,
"Па полети као горска вила,
"Дигни барјак за браћу Словене,
"Из Европе ћерај Агарене,
"Гонитеље крста Христовога!
"Свете вјере твојијех Словена,
"Славиће те вјечна поколења. -
"А ти славни српски Биограде!
"Што већ гледаш оволике јаде?
"О Цетиње мужествена дико!
"Огледало Србина велико -
"Што гледате што не устајете?
"Већ Косово треба да светите,
"Но устајте даље не чекајте
"Књаз Никола и књаже Милане!
"Те стеците славне успомене,
"Па и даље ако почекате,
"Ваша ће се браћа истурчити -
"Па ни вама неће добро бити."
Оде тужна жалба по свијету -
Како медна чела по цвијету. -
Ал Европа хаје и не хаје - -
А Србија смије и не смије -
Од закона европскије сила,
Што се некад за то удружила - -
Жалба дође сјеверноме орлу
Који влада на леденом мору,
Александру цару од Русије,
Од Азије и од Сибирије!
Жалбу чита од браће Словена,
Ка страдају толико времена,
Жалбу чита и сузом полива,
А Словене браћу сажаљева.
Па дозива књаза Горчакова,
Највернијег свога канцелара:
"Горчакове, мој придворни кнеже,
"Од рускога племена витеже!
"Словени су у турскоме царству
"Од вјекова у пропаст највишу,
"А одавно јадни и робују,
"Под кораном од како станују,
"Сад можемо да их избавимо,
"Треба за њих и крв да лијемо.
"Црна Гора моли и Србија,
"Да крај томе учини Русија;
"Пиши књигу у Србију књазу,
"Другу пиши Црногорском књазу,
"Гласитоме јуначком витезу,
"Нека дижу под барјаке војску,
"И на турске земље нек ударе
"Док се спремим нек се сами боре,
"Ми ћемо им помоћ у свачему,
"И шиљати што год поискају."
Кад је чуо старац Горчакове,
Све остави на страну послове,
Па отиде до златнога стола,
Те изврши заповијед цара.
Једну књигу посла на Цетиње,
Другу посла бјелом Биограду,
Да устају Срби на оружје.
Још им посла што за бој требује.
Књаз Никола посла лијечнике,
Књаз Милану и руске војнике,
Черњајева славна ђенерала,
У Србији да војном управља.
Како књиге стигле у племена,
Од великог цара исполина,
Књаз Николи и књазу Милану,
Књиге љубе на ноге устају,
Књиге шаљу свуда на гве стране,
Да се купе војске одабране,
Да се свети Лазар и К о с о в о!
Србина је сваког жеља ово.
Када књига књаз Николи дође
Књиге писат' на све краје пође:
Прву књигу Петровићу Божу,
Другу посла Петру Вукотићу,
Трећу књигу Илији Пламенцу,
А четврту Боју Бошковићу,
Пету књигу Јолу Пилетићу,
Шесту посла Дрекаловић Марку,
Седму књигу Вуковић Миљану,
Осму посла Зимоњић Богдану,
А девету Сочици Лазару.
Књиге пише на свом пријестолу,
У књигама овако говори:
"Моји српски лави изабрани!
"Већ дођоше они жељни дани -
"Жељом су се Срби сјединили -
"Земан дође светити Косово.
"Ја сам Турској рата објавио,
"Да тражимо што је наше било, -
"Помоћ' ће нам велика Русија,
"А с нама ће у бој и Србија,
"Но купите војске изабране,
"Па чекајте мене на Бањане,
"Па одатле мислим Сарајеву,
"Да сретемо сестру Шумадију."
Како књаже књиге оправио,
Већ се и сам за пута спремио.
Боже мили, Срби браћо драга,
Ђе је лепша и храбрија снага?
Кад се крену кнеже са Цетиња,
А прати га свијетла књагиња,
Са Цетиња соколова. гњезда,
Као каква са неба звијезда.
Кад из двора кнеже полазаше,
Сав у злато ко сунце сијаше,
У руке му алајбарјак бјаше,
На барјаку Христово знамење;
Књаз Никола на двор излетио
И с барјаком војску поздравио!
Барјак даде алајбарјактару.
Из Његуша Петровићу Зеку,
Па појаша висока Гаврана,
Окрену се кнегињу поздравља,
И Данила младог насљедника,
Пољуби га реда неколика,
С благословом пође од кнегиње,
Па полеће уз поље Цетиње,
Као звезда на ваздушна крила,
Млад и лијеп ко у гори вила.
Како кнеже од свог двора пође,
Звона јече од свете Госпође,
Засвираше убојите трубе,
Црногорци оставише љубе.
С књазом пође дванајес' стотина,
Све господе на добријем коњма.
А кад кнеже на Бањане дође
Ту сву војску Црногорску нађе,
На Бањане логор учинио,
И од пута мало починуо,
Па разреди војску на команде,
И уреди Ерцеговце младе,
Па почеше нападати Турке,
Градови се предават' почеше,
Књаз Никола преко Гацка прође,
Докле пољу Невесињу дође.
Свуда му се предаваше Турци,
Не пале их храбри Црногорци,
Ко се преда на њ' не дижу руке,
Књаз милује и дарива Турке,
Књаз Никола дође до Благаја,
Ту га срете абер једног дана,
Муктар паша од Билећа прође,
С двије паше Селим и Османом,
Са двадесет табора низама,
Неколико и башибозука.
Кад је кнеже абер разумио,
Муктара је пашу и тражио -
Тргну војску и ш њом натраг пође,
На Врбицу за три дана дође.
А Јулија шеснајестог дана,
Пређе зоре и бијела дана,
Муктар паша с војском уранио,
Небил' Србе у сну застануо,
Ал је љуту змију пробудио,
Што је таке није ни видио.
Српска стража Турке опазила,
И са њима боја заметнула.
Српске трубе гласно зацикташе,
И Србина у бој позиваше.
Зачу српска на логору војска,
Да се војска турска примакнула.
Поскакаше Срби ка орлови,
Скочи кнеже као соко сиви!
Па појаха висока Гаврана,
А извади сабљу од бедара,
Брзо своју војску уредио,
На лијево крило поставио:
Свога таста Петра Вукотића,
И даде му Пека Павловића,
А са њима војска Озринићи,
А поред њих Бјелопавловићи,
А пред њима Бајо Бошковићу;
Поред њега Јоле Пилетићу,
А са њиме јунаци Пипера;
До Пипера редом Црничани,
Па Његуши, до њих Граховљани;
А на десно редом Крајишнике,
Жупа Ровца и обје Мораче,
Па Дробњаци и Васојевићи,
А пред војском храбри командири,
Ту су девет брата Петровића!
Као девет брата Југовића!
Стари витез Петровићу Крцо,
А до њега бригадијер Ђуро,
Шако, Блажо и Филип и Марко,
Млади Перо и барјактар Зеко,
А са њима Радоњићу Станко.
Петровиће браћу раздвојио,
По команда свију оправио,
Сву за боја војску уредио,
Сва се сила у бој окренула,
У четама све под барјацима,
Батаљони један до другога,
А сви гледе господара свога,
Књаз Никола гласно командује,
Да сва војска напријед сљедује.
Гласовите трубе засвираше,
А витешке трупе полећеше!
Књаз Никола посред војске прође,
И за часак у сред боја дође!
Ш њиме виђох српскога витеза,
Министера Белимарковића.
Боже мио и Богородице,
Да сад видиш, брате, Црногорце,
Како силу турску сусретоше,
Како ли се ш њима ударише,
Ко да с неба громови падоше,
Од силе се земља тресијаше,
Од топова и силни плотуна,
Свуда јечи гора и планина;
Од јуначког боја жестокога,
Сва је брда тама уватила,
Бој се бије а јунаци вичу,
А топови ка громови ричу,
Ал се пусти зашанчили Турци,
Јуришају на њих Црногорци;
Тако траје крвава мегдана
Од сванућа па до пола дана,
Док Турцима муке одољеше,
Па већ шанце остављат' почеше,
А Срби им ватром приснажили,
И на шанце турске ударили,
Све на јуриш шанце заузеше,
За грла се с Турцим' поваташе,
И пушкама тољагачке бише,
Пуне шанце меса напунише,
Док све шанце Турци оставише,
Па без сваког реда побјегоше:
А за њима храбри Црногорци,
А најприје Пипери јунаци,
И јунаци Бјелопавловићи,
А поред њих храбри Црничани,
Његушани и сви Озринићи.
Турску силу муте витезови,
На Вучјему долу широкоме
Учини се страшно сраженије,
Да се прича док свијета траје!
Леш препуни рупе и долине,
За орлове и за гавранове,
И за спомен на Вучје долове.
Већ не пуче топа ни пушака,
Само стоји вика од јунака,
Стоји клепет сабље и ножева,
Већ премаче војска из долова,
Бјеже јако у Билећу Турци,
А за њима лете Црногорци.
И Петровић и Филип и Шако,
И на виткој бедевији Ђуро,
Сви тројица Муктар пашу гоне,
До на брдо од града Билећа,
Док Филипа рана допанула,
Те се на њег' браћа забавила,
Они по три главе посјекоше,
И Филипа с три ране узеше,
И тако им Муктар измакнуо.
У Билеће Турци утекоше,
А Срби се натраг повратише
На логору код својега књаза,
Омиљена дичнога витеза!
Побједу му славну честитају,
И у руку редом целивају.
Док ето ти једнога јунака
Из Пипера Филиповић Лука,
И он води Осман-пашу жива,
Пошто књаза у руку целива,
Пашу преда своме господару,
А књаз Луки од злата медаљу.
Док ето ти Радуловић Јова,
Бјелопавлић с Данилова града,
Носи царски алајбарјак с боја.
Књаз Никола и њега дарива,
Побједом се војска окитила,
Књаз Никола у весељу плива,
Па у војсци заповијед даје,
Те три реда шемлук учинише.
А пошто се добро одморише
Књаз Никола Осман-пашу спреми
На Цетиње, на дар своме сину,
Насљеднику младом књаз Данилу!
А све живе заробљене Турке
На дар посла кнегињи Милени!
Па јој кнеже бјелу књигу пише,
И кнегињи тако говораше:
"Поздрављам те свијетла књагињо!
"Нека живи насљедник Данило!
"Ми цареву војску побједисмо,
"Две хиљаде глава посјекосмо,
"Осман-пашу жива заробисмо,
"Селим-паши главу посјекосмо,
"Заробисмо војску и топове,
"Још оружја и много барјака;
"Наших није много погинуло,
"Осамдесет било је на мртво.
"Сва је војска здрава и весела,
"И побједом славном окићена."
А сад здраво бане домаћине,
Здраво браћо сви и са мном били,
И за дуго рујно вино пили.
Нема коментара:
Постави коментар