среда, 15. фебруар 2012.

Освојење Билеће

Освојење Билеће

4. Септембра 1877.

Пређе зоре и бјелога дана,
Поранио Петровићу књаже,
У бијелу граду Никшићкоме,
Па сакупи војне ђенерале,
Свога таста Петра Вукотића,
И војводу Илију Пламенца,
И Врбицу Маша војеводу,
Још пониже неке војсковође,
Те им кнеже налог издаваше,
И овако њима говораше:
"Соколови српске Горе Црне!
"Ево Никшић у нашим рукама!
"То је наша похвала и слава!
"Око њега одавно стојимо -
"Још ђедови на њем војеваше,
"Око њега многу крв пролише!
"Нек почине Чево и Нишиће,
"Кчево неће већ чете дизати,
"Нек се чевска већ не боји мајка
"Синовима, Никшићки Турака,
"Али браћо не треба сједити -
"За човјека никад доста није -
"И ако смо Никшић освојили,
"Ми смо ово теке започели,
"Куд је наша стара ђедовина -
"Сад је факат да је добијемо,
"Док Русија ради на истоку,
"Тако и ми треба на западу.
"Ја полазим данас на Билећу,
"Па одатле куда наумимо."
Док се кнеже с војском окренуо,
Вукотића Петра оправио,
На градове у Дугу крваву,
И даде му војске и топова
И Сочицу војводу Лазара.
Кад се на пут кнеже оправио,
На Гаврана хата појахао,
Па га ето право на Трубјелу,
А за њиме војска и топови,
Прегазише Никшићке Рудине,
Па их ето право на Бањане,
И Бањане здраво пријеђоше,
Треће јутро ето код Билеће,
Ту је мало кнеже починуо,
Док је нужна срества прикупио,
Па Билећа града опколио,
И на шанце топове смјестио.
Четвртога Септембра мјесеца,
Топе пали војвода Врбица,
Загрмјеше дванајес' топова,
Стаде рика као од громова,
Сви пуцају из једнога гласа,
Страшна гуди јека до небеса!
Ма и Турци топовима гађу.
Али нашег никог не погађу.
Ал што гађа Маша војевода,
Ни једно му на празно не пада,
Колико је јека од топова,
Толика је треска од граната,
По Билећу куле задимише,
Гранатама неке оборише,
Дим се диже горе до небеса -
Дивно ли је гледат' та чудеса!
Бој чинише за четири сата,
Стаде писка жена и ђетета!
Страшна граја таму пробијаше
Сиротиња к небу вапијаше!
Књаз Никола срца милостива,
Жао му је тужне сиротиње,
Да се мучи и у огњу гине!
Па витешким гласом повикнуо,
Да Врбица стане с топовима,
У том преста рика од топова,
Бој престаде, а наста тишина,
Тама прође с високи планина,
Само горе куле по Билећи,
Тако војска ту ноћ коначила,
А кад свану и дан бели дође,
Чека кнеже предају Билеће,
Ал предаје нема ни Турака.
Опет кнеже са топови пали,
По дванаест заједно пуцају,
А Билећој грдне јаде дају.
А кад дневи око подне било,
Турцима је било додијало -
Па заставе бјеле поперише,
Кад барјаке Срби угледаше,
У Билећу брзо улећели,
И све у њој живо заробише,
Па све робље књазу предадоше,
А књаз свима живот поклонио,
И пушћа их Босни да путују.
Ту су Срби дивно шићарили -
Све топове и друго оружје.
Тако књаже освоји Билеће,
Па хоћаше у Ерцеговину,
И Мостара да освоји града,
И да отме рају од Турака,
Него неда Швабо и Маџари;
Ма то Србин заборавит' неће,
Док му траје од рода свијеће.




Нема коментара:

Постави коментар