среда, 15. фебруар 2012.

Девет крвавих дана

Девет крвавих дана
од Острога до Спужа

од 4. до 12. Јуна 1877.

Срби браћо сиви соколови!
Ако ћете мене послушати,
Да вам причам пјесму од истине,
За господе и добре дружине,
Од хиљаде и осме стотине.
Седамдесет и седме године,
Књигу пише Црне Горе кнеже!
А посла је цару Русијскоме,
У бијелу стојну Петрограду,
Великоме цару Александру!
Овако га кнеже поздравио:
"О велики царе Александре!
"Свих Словена надо и слободо -
"Ти си тужбе братске разумио -
"Ка те зову Срби и Бугари,
"Цар Словена већ да их избави -
"Од Турака петвјековних мука,
"Сад су царе већ двије године,
"Крв се лије на Марсово поље,
"Од Неретве до преко Балкана -
"Црна Гора и равна Србија,
"Ми смо братску дужност испунили
"Што смо могли све смо учинили,
"Те у помоћ браћи прискочили -
"На бојишту многу крв пролили, -
"Али браћу не ослободили -
"Но у тебе наду полажемо,
"Да устанеш да их избавимо,
"Јер нас једна љубав за то веже -
"Срб и Бугар да вјечно не туже,
"Но се смилуј испуни им жеље, -
"Јер су браћи муке одољеле
"Славен тужи у турским ланцима,
"А бојна су поља покривена,
"Од Словена твојих лешевима.
"Поздрављам те у име народа."
Већ ту много доба не трајало,
Књигу пише царе Александре:
"Петровићу црногорски кнеже!
"Од племена српскога витеже.
"Жеља твоја и свију Словена,
"Што страдају толика времена -
"Подигла је моје величанство,
"Да покажем то руско јунаштво.
"Да народи у свијету знаду,
"Да Славени свог цара имаду,
"Кад у мене сви имају наду,
"Мислим турску оборити владу,
"И Словене браћу сјединити -
"Нећу више Европу молити -
"Какове ће законе кројити -
"Хоће л' Срби право учинити?
"Сад нек' ради што је коме драго,
"А мени је воља сад овако
"Нек је сваком своја воља драга -
"Ја се дижем побједити врага,
"За толико небројени јада,
"Већ неможе моја трпјет' влада
"Да већ Словен од Турака страда,
"Већ му туђа неће судит' влада.
"Ја сам Турској рата објавио,
"Силу руску на бој окренуо,
"Милионе од сјеверни гора,
"Од Леденог до Црнога мора.
"Да сад видиш Црне Горе кнеже,
"Како Русе братска љубав веже!
"Како руске силе марширају,
"Како ми се за бој опремају -
"Као да ће сваки у сватове,
"У цареве дворе на дарове!
"Сва се земља у рат претворила,
"Заставам' се бојним окитила,
"Сва полази сила Цариграду,
"Да обори ту тирјанску владу.
"А у тебе сви имамо нада,
"Да ћеш дигнут Србе са запада,
"Сад вријеме дође Србу ново,
"Да светимо Лаза и Косово,
"Ви отуда, а ми одовуда,
"До бијела стојна Цариграда,
"Све с помоћу Бога великога,
"Да испуним завјет оца мога.
"Тебе имам првог савезника,
"Душанова младог насљедника,
"Ти се бориш две године дана,
"За хришћанска погажена права,
"Нек ти господ у помоћи буде,
"И витешке да наплати труде;
"А лијепа твоја дјела славна,
"И ђедова твојих још одавна -
"То Европа цијела признаје -
"Ал награду још нико не даје,
"Како твоја влада заслужује,
"Јер држава твоја тијесна је -
"Она мора бити пространија -
"Ја сам теби зато гаранција.
"Потомак си великог Душана!
"И несљедник његових земаља -
"И већ треба да ти дамо владу,
"Ка што други краљеви имаду -
"За то сада Русија ратује,
"Што се далек' у свијету чује.
"Наша војска Црним морем шеће,
"А друга се по Азији креће,
"Трећа сада на Дунаво пође,
"Царевићи све су војске вође,
"Ја ћу скоро на Дунаво поћи
"Влашка ће нам у рату помоћи,
"А Бугарска братски дочекати.
"С Русима се браћом загрлити.
"Сада здравствуј мој љубазни кнеже,
"Сложно сада ајдмо на бојиште."
Срби браћо соколови сиви!
Нек је мило сваком ко сад живи -
Дође књига књазу Николају,
Црногорском витезу и змају,
Књигу љуби на ноге устао,
По држави књиге растурио:
Прву књигу Божу Петровићу,
Другу посла Петру Вукотићу,
Трећу књигу војводи Пламенцу,
А четврту Јолу Пилетићу,
Пету књигу Дрекаловић Марку,
Шесту под Ком, Вуковић Миљану,
Седму књигу Пивјанин Лазару,
Осму посла Зимонић Богдану.
Књаз Никола у књиге говори:
"Бригадири моји хитри орли!
"Ево сада Српству срећни дани,
"Жеље наше од временах давни -
"Ево новог рата са Турцима;
"Но јавите мојим Шпартанцима -
"Русија је Турској заратила,
"Милионе у бој окренула,
"Но скупљајте храбре Црногорце,
"Па водите војске на границе.
"Надвојвода Петровићу Божо,
"Њега шаљем љутој Арбанији,
"Са четири хиљаде јунака,
"Команданта против Арбаније,
"Ш њим ће бити доста Брђаније.
"А сва моја лањска кумпанија,
"Нека иде ђе је ланих била,
"К Никшићима у Ерцеговину,
"Ка Гацкоме и ка Невесињу.
"Скупите се докле и ја дођем
"Да вас спремне под оружјем нађем.'
Војводама када књига дође
Сваки с војском на Турчина пође.
А кад кнеже са Цетиња пође,
Звона јече од свете госпође,
Књаз Никола вас у злато сјаје,
Рекао би зора јутарња је -
Млад и красан ко син виле да је -
Витезова ш њиме хиљада је.
Ето књаже у Ерцеговину,
Код Никшића на поље почину,
На Крстацу војску намјестио,
Никшићима пута затворио,
Поче куле око града тући.
Ма ни Турци не сједе залуду,
Цар Хамиде у Стамболу граду,
Скупи војску и дванајес паша,
А пред свима пашу Сулејмана,
Са стотину хиљада војника,
А топови и опрема јака.
Са три стране Црној Гори пође,
Мехмед паша у Васојевиће,
Али-Саиб на Бјелопавлиће.
А Сулејман на Крстацу дође.
Ту за дочек мало Срба нађе,
С много крви у Никшиће прође -
Ту ни мало није починуо,
Него к Црној Гори похитао,
Ка ће пређе на Цетиње доћи,
Јер без тога не мишљаше проћи -
Ал с' и вељи преварају људи,
Коме срце за неправо жуди. -
Четвртога Јунија мјесеца,
На светога Митрофана свеца,
Мушир пође с војском у ширину,
Од Никшића право на Стубицу,
А далек' му крила ухватила
Од Будоша, па до села Бршна,
Е се боји краја лијевога,
Да Срб чека на Гребен Острога,
Па на десну страну полетио,
И ту виђе да се преварио,
Јер га срели тамо Црногорци,
На Будошу и селу Стубици,
Турску силу бојем дочекаше,
Све богазе крвљу обојише.
Кад Муширу десно клону крило
Наслони се паша на лијево,
Ал и тамо ето Црногорци,
Ма их с мјеста помакоше Турци.
Горди Острог уватише Турци,
И с Повијом врело Перућици,
И два села огњем опалише,
Па ту тамну ноћ'цу коначише,
А сутра дан рано уранише,
Да путују низ Бјелопавлиће.
Ал ту мушир лоше среће бјеше,
С два му краја Срби ударише.
Као мрки од планине вуци,
С десне стране књаже Петровићу,
А с лијеве Петар Вукотићу.
Књаз Топове са Дрмића пали,
У Повију те Турке тамани,
Књаз управља нишани и гађа!
Пали кнеже дванајес топова,
Све челични калибера нова,
Сви пуцају из једнога гласа.
Тога чуда и те муке грдне,
Шта топови од Турака раде -
Није било ни у рату Кримском!
Као што је под српском Острогом.
Ђе падају дванајес граната
Од кнежева ока и коната -
Куда лете како ли падају,
Грдне ране паши задавају,
На гомиле Турке обарају,
По стотину од једном падају!
Од Повије па до Видовштака,
Од мртвије коња и Турака,
И сад стоји страшна Костурница!
И стојаће за дуго времена.
Ни то доста паши не бијаше,
Што га тако топови побише,
Но му озад Срби ударише,
Што озада и лијеве стране,
А пред војском Петар војевода,
И његова цијела команда,
За Острогом на Турке удрише,
И на стјене Турке наћераше.
Боже мио боја жестокога,
А таквога скоро невиђена,
Од боја се тама уватила,
Све главице и поља покрила;
Грми пушке педесет хиљада,
С обје стране четрдес топова
Не прекида велика грмљава,
Ко да пуца стотину громова,
Сва се земља из темеља тресе
Силна ватра таму колебаше,
Бојна тама до неба витлаше!
А од праха стјене поцрњеше,
А дуброве огњем изгореше,
Од грмљаве ништа и не чујеш -
Природа је чуло - изгубила -
Бојна тама Острог обавила!
Срб и Турчин већ се смијешао,
Ма је Србин Турке наћерао,
На високе од Острога греде,
Лете Турци иљаду лаката,
А падају у триста комата!
Ал велики мушир Сулејмане,
Сакри војску у густе дубраве,
До Рожаца и до Манастира,
К'о да нигде никог нема жива.
А сутрашњег дана бијелога,
Боже мио боја крвавога.
Пређе зоре мушир уранио,
И манастир Острог запалио,
Зелен пламен до неба се вије,
А турски се "Алах" вика чује!
Тиху зору граја проглушаше,
До небеса ваздух пробијаше,
Српска села огњем задимише,
Док топови српски загрмјеше,
Књаз Николе опет са Дрмића.
А команда Петра Вукотића,
Од истока удари на Турке,
И страшне им ударише муке,
На Штрибину Турке наћераше,
Као муња Турке нападоше.
Страшна јека пролама небеса,
Страшно гледат' та бојна чудеса,
Бојна тама сва Брда покрила,
Ко јесења густа маглуштина.
Ту се бише три бијела дана,
Око бјела Стојна манастира.
Бога моли књаже Николаје,
Да удари вјетар од планина,
Да рашћера таму са бојишта, -
Бога моли и умолио га,
Вјетар пухну и тама нестаде.
Кад погледа Петровићу књаже,
Ђе крв тече озгор к' манастиру,
А створења у крви пливају!
Бојна поља око манастира,
Турскијем су лешом покривена,
Рањеници јече на бојишту!
Јунаци се у крви ваљају!
Види кнеже грдну касапницу.
Страшна звека бљешти кроз Дуброву,
Црногорци лете ко лавови,
А сва сила муширова бјежи,
Од Острога до реке Сушице,
А лијево крило од планине,
И ту Турци конак учинили,
На малено село Шобајиће;
Црногорци конак учинили,
Од Дубраве до воде Сушице,
Ерцеговци горе у планине,
На крваво тридневно бојиште.
А сутрашњег дана бијелога,
Јес' Јунија дана деветога,
Погинувшу браћу саранише,
А рањене на Цетиње слаше,
И за бој се опет опремише,
Књаз Никола војску разредио,
Свога таста Петра оправио,
Са његовом војском и командом,
Од истока лијевијем крилом,
Све планином изнад Шобајића,
Од Сушице до села Винића.
С десна крила књаже Николаје,
Од запада преко Ђуровића,
А са њиме војска и топови.
Десетога Јунија мјесеца,
Започе се опет касапница,
Срби освуд на Турке удрише,
На малено село Шобајиће,
С десне стране пукоше громови,
А с' лијеве муње и стријеле.
Како Срби јако ударише
Турску силу с' мјеста покренуше,
Од бијеле цркве Шобајића,
Преко Бара до села Винића,
Боже мио страшна позоришта,
Бојно поље тама притиснула.
Кроз таму се људска крв лијаше,
А топови пуцат' престадоше,
Јер се бојне силе мијешаше,
Сила силу често погоњаше,
Док јунаци у крв запливаше!
Боже мио чудне касапнице,
Што Острогу ништа не уступа!
Од бијеле цркве Шобајића,
Па ширином до села Винића
Све су мртви Турци притиснули,
Коњ до коња, јунак до јунака,
А бој траја од јутра до мрака,
Косово је пало од Турака,
Да се прича докле је свијета! -
Јарко сунце жао ми је на те,
Зашто некће на небу станути,
Докле Срби савладају Турке.
Тамна ноћи жао ми је на те,
Зашто сакри под крила мушира,
Да му српска сабља не пресуди,
Но га пушти испод твога скута,
Те утече ноћом без мјесеца,
Тамо Спужу и Скадру бијелу.
Ма га дивно Срби испратише,
Вјековјечну славу задобише,
Од Острога до крвава Спужа,
Сулејман је војске изгубуо,
Девет дана, а девет иљада,
Што мртвије, а што рањеније,
Бог да прости храбре Црногорце,
И са њима браћу Ерцеговце,
Три стотине храбри витезова,
Што за девет дана погибоше.
Ма им слава неће умријети,
Свијетло им име у свијету,
Кад су роду славу задобили,
А сад здраво чесни слушаоци.



Нема коментара:

Постави коментар