Устанак у Херцеговини

Устанак у Херцеговини

за ослобођење

Знатни бој на Муратовицу 31. Окт. 1875.

Срби браћо соколови сиви!

Ако ћете мене послушати,

Да вам причам пјесму од истине,

За господе и добре дружине!

Од иљаде и осме стотине,

Седамдесет и пете године.

Заплакала сиротиња раја,

Запитала са свакога краја,

А највише од Ерцеговине.

Немањине старе бановине:

Уз кољено Петровића књаза!

Црногорског дичнога владара,

Пред рајом су српске поглавице,

Што их народ шиље да говоре;

Од Куча је Дрекаловић Марко,

Од Бањана Баћевић Максиме,

Од Гацкога Зимовић Богдане,

С Невесиња Петар Радовићу,

А од Пиве Сочица Лазаре,

И Хаџићу Вуле капетане.

Моле књаза и у руку љубе:

"Хај помагај мили господаре!

"Турски нам је зулум одолио,

"И већ сваке јаде превршио,

"Робујемо виш' од четир вјека!

"Жалосна је наша судба клета!

"Сви народи живе у слободи,

"А рајетник за Турчина ради -

"Добра нема ни стари ни млади!

"Ријетки су наши горки јади!

"Крију нам се цуре и невјесте,

"Да им Турци образ не бешчесте!

"Што је царско за то не питају,

"Што ли наше силом отимају, -

"Не даду нам направити цркве,

"Ни просветне отворити школе;

"Ни оружје мушко зађенути,

"Ни весело коло окренути;

"Српског цара бране споменути,

"Сваког бију ко не ће клањати,

"Тако мисле рају потурчити,

"А што ћемо даље јадовати -

"Но избављај мили господаре,

"Да се с Црном Гором сјединимо;

"Ми ћемо се поклат' са Турцима,

"Петвјековним српским крвницима,

"И већ никад раја бит' не ћемо,

"Но се бити до једног хоћемо,

"Сва да ће се раја сатријети,

"Већ Турчину не ће робовати,

"Но се смилуј драги господару,

"Па напиши и српскоме књазу,

"Још молимо мили господаре,

"Да нам даднеш пушке и џебане,

"Мало војске и твоје главаре,

"Спаси браћу своју, господаре."

Главарима књаже говораше:

"Браћо моја, српске поглавице,

"За вас не ћу штеђет' Црногорце,

"Нит" ћу своје главе заклонити,

"Нит' имање моје поштеђети,

"Све ћу дати за вашу слободу!

"Тек да Србин има своју владу,

"Ка у доба славнога Душана,

"Кад цветаше српска царевина.

"Но јунаци, моја браћо драга,

"И моја је још малена снага,

"Тек Јевропа признаје ми права,

"И меће ме у броју држава;

"Ја ћу бити с вама и пред вама,

"А писаћу јевропским силама,

"А најприје цару словенскоме,

"Александру цару русијскоме;

"Ја ћу њега рад вас умолити,

"Он нам може жељу испунити,

"А Србија са нама ће бити,

"Што могнемо све ћемо чинити.

"А вас исте мећем за главаре,

"Да слушате моје уговоре. -

"Сад на своју ајд'те постојбину,

"И с Турцима учините буну,

"Али Турке немојте гонити,

"Који хтену вама се предати,

"Немојте им добра отимати.

"Они ће се опет покрстити,

"Прађедеовску приватити вјеру,

"Па временом што су били бити."

Тад главари књазу приступише,

Па весели дому отидоше.

Чим на своју дошли постојбину,

Жене, ђецу воде у планину.

Већ ту много доба не трајало.

Док се с Турци бити започело;

О честиту дану Петровоме,

Срби с Турцим' кавгу заметнуше:

Пуче пушка у Ерцеговини,

У широку пољу Невесињу,

Пушка звекну, а планина јекну -

Србин викну а Турчин јаукну. -

Благо тебе земљо Ерцегова,

Срећни ли је ова пушка твоја, -

То је пушка Немање другога,

Који зове Србе у јединство;

То је пушка црногорског књаза,

Која даде за слободу гласа.

Пушку чула сва Ерцеговина,

Арбанија и равна Крајина. -

Браћо моја и дружино драга,

Крај је дош'о од српскије јада -

И пређе су Срби устајали,

Ал' нијесу добре среће били. -

О лијепо поље Невесиње!

Дично ли је што се сад спомиње!

На тебе се српски барјак вије!

А на њему књаз Николе име,

То је дивна тробојна застава, -

Што слободу Србу означава, -

На застави независни орле,

А под њоме српске војеводе:

Храбри витез Богдан Зимовићу,

Што је слика Бану Страхинићу,

Па војвода Максим Бачевићу,

Ка брат да је Павлу Орловићу,

Па војвода Петар Радовићу,

Ка брат да је Петру Мркоњићу,

Па делија Пивјанин Лазаре,

Ка брат да је Бановић Секуле,

А са њиме Вуле капетане,

Храбри витез од Србаља орле.

Око себе Србље сакупљају,

И на Турке свуда ударају,

Турци су се грдно препанули -

Неки бјеже, неки се предали.

Побуни се сва Ерцеговина,

Од Никшића града до Мостара,

Од ријеке Таре до Неретве,

Ерцеговци као орлови лете,

Али што су Пивјани јунаци,

Ништа гори него Црногорци,

Па Гачани и тарски Шарани,

Језерани, племе Поповљани,

До Требиња неки Завођани,

Бобовљани и Васојевићи,

Колашинци, многи крајишници.

Још прискачу браћа Црногорци,

Ш њима витез Пеко Павловићу,

Та јуначка слика Обилићу!

Устадоше листом на оружје,

Да Турцима већ Срби не служе,

Турке бију, узимљу градове,

До Требиња све турско спалише,

И Горанског града опколише,

Град Никшићу путе затворише,

Српску земљу крвљу поквасили

Ерцеговом земљом завладали.

То се чуло у Стамболу граду,

Азис султан бјеше на престолу;

Па кад чуо за Ерцеговину,

Да су Срби учинили буну,

Шевкета је пашу дозивао,

И муширом њега направио,

Па му даде војску и топове,

И за војске справе свакојаке,

Па га посла у Ерцеговину.

Ето паша у граду Мостару,

И ту мало војске сакупио,

Па га ето право у Билећу,

Ту прикупи војску и комору,

Па он мисли ђе ће и како ће,

Јал Горанску, јал Никшићу граду?

Јер је мука на свакоју страну. -

То виђела Ерцеговка вила,

Са Троглава високе планине,

Па полеће на лагана крила,

На Грахово крила одморила,

На мрамору силна Кадри-паше,

На кога се прослави Данило!

Црна Гора и војвода Мирко!

Вила зове Петра Вукотића:

"Ђе си Петре, српска војеводо!

"Ако чуваш браћу Ерцеговце,

'Да им Турци штету не учине;

"Ево Петре силна турска војска,

"Шевкет паша са двадес иљада,

"С двије паше Селим и Алијом.

"Ал' каква је Шевкетова војска,

"Што је гарде седам батаљона,

"Све су момци једније година,

"Једнакога раста и ођела,

"Све ођелом царским окићена,

"Таке војске није долазило,

"Ни Косово амо прелазило,

"То је гарда сина царевога,

"Што га прати преко Цариграда,

"Кад се шета по Стамболу граду.

"Ено Петре Турци у Билећу,

Одатле ће низ Ерцеговину,

"Да додају у градове рану,

"У Горанско, јали у Никшиће,

"Но поздрави браћу Ерцеговце,

"Нек су спремни дочекати Турке.'

Вила рече па некуд полеће.

Кад војвода вилу разумио,

На кољено књигу направио,

Свим вођама од Ерцеговине,

Од Петра им овако поздравље:

"Ја сам мога чути и дознати -

Да је Шевкет-паша у Билећу,

"Још две паше и велика војска,

"С којом мисли проћи уз Бањане,

"Да пронесе тајин у Никшиће,

"Но чувајте Дугу и Крстаца,

"Да вас неби преварили Турци."

Војводама када књига дође,

Сваки скочи ђе се који нађе,

Па Крстацу живо похиташе,

Сваки своју војску поведоше.

Први дође Пивјанин Лазаре,

И Хацићу Вуле капетане,

Ш њима војске дванаес стотина,

Све из Пиве крвава јунака,

На Казанце војска починула,

И ладне се воде напојила;

Док ево ти Зимоњић Богдана,

И ш њим војске до осам стотина,

Све Гачана крвави јунака;

Мало сјели те су починули,

И жедни се воде напојили;

Док ево ти Бачевић Максиме,

И са њиме војске три стотине,

Све Бањана крвави јунака;

Мало сјели те су починули,

Уморни се воде напојили

Док ево ти Обреновић Драго"

И са њиме вођа Радан Ђуро

И са њима војска Невесињци,

Ш њима дође Глигор Милићевић,

И ш њима војска храбри Заођани;

Мало сјели те су починули,

Док ево ти храброг војсковође

Љутог лава Пека Павловића,

А са њиме војска добровољци

Витезови храбри Црногорци,

Добровољно што браћи помажу,

За слободу крвцу проливају;

Са Пеком су неке четовође:

Из Дробњака прото Церовићу

А од Брда Миле Бошковићу,

Ш њим војске три стотине друга,

Од Дробњака и Бјелопавлића;

Друго ти је капетан Ђорђије

Дурутовић, од Никшића равни,

Из Рудина Мићуновић Баћо,

Ш њима војске четири стотине,

Горњополца и храбра Рудинца.

На Казанце војска починула,

Главари се братски поздравише,

Не виђени давно, изљубише,

Питају се за јуначко здравље.

А пошто се добро одморише,

И по мало љеба заложише,

Тад јунаци збора започеше -

О Шевкету и његовој војсци,

И о књизи Петра Вукотића

Пита Лазар Пека Павловића:

"Бил се мога досјетити Пеко

"Куд ће паше окренути војску?

"Дал к Никшићу, да ли ка Горанску?

"Да нас како не преваре Турци."

Но говори Пеко Павловићу:

"Не знам куд ће окренути Турци,

"Него знате браћо Ерцеговци,

"Да је моја војска све ускоци,

"Добровољни млади Црногорци,

"Своју кућу оставили давно,

"Без тајина доста пропатили -

"Већ имаде четири мјесеца.

"Да хоћете мене послушати

"Да на Турке ђегођ ударимо,

"Дако ђегођ плијен шићаримо,

"Да обујем и нараним војску."

Но рече му Пивјанин Лазаре:

"Побратиме Пеко Павловићу!

"Могли би те за то послушати -

"Но ће Турци пређе ударити -

"Од њих треба плијен да отмемо,

"Ако л' не биј ни сутра Турака -

"Ја ти дајем за војске тајина -

"Из мог тора педесет овнова,

"Докле боље среће потревимо."

Браћо моја и дружино драга!

На Казанце војска заноћила,

И мало је сана приватила.

Но ево ти чуда изненада -

Ево иду два српска улака,

Два војника из Пиве јунака,

Пробудише војску и војводе:

"Ко је Србин за име господа!

"Нек устаје сада ал никада,

"Ево браћо силе и Турака,

"Уз Корита изишли на равно,

"Па одатле хоће на Горанско."

Када чуо Богдан и Лазаре,

И Аџићу Вуле капетане,

Милована зову Бошковића,

И делију прота Церовића,

Сви скочише на ноге јуначке,

Доватише струке и торбице,

Полећеше храбри Ерцеговци

А за њима Пеко с Црногорци.

У по ноћи Срби потрчаше,

И до зоре Равно пријеђоше

И дођоше на Муратовицу,

Ту војводе војску уредише,

И камене шанце поградише.

Храбри витез Павловићу Пеко,

На десно се крило намјестио

По дну брда од Црнога врха,

Ка у поље може да стријеља;

Пред њим Лазар Голошију спрема,

С Голошијом шест стотин Пивјана;

Другу Лазар војску намјестио,

У Кулине чете неколике,

То је чело војске свеколике;

На десно се крило намјестио

С војском својом Зимоњић Богдане.

Још се добро уредили нису,

А Турци се већ примакли близу.

Ал је магла као помрчина,

Један-другог виђет не могоше,

Док на Србе Турци нагазише.

Пуче пушка, заврже се кавга -

Сила турска и велика снага,

Постави се у редовне бојне.

Све у стрелце и друге колоне,

Силна ватра сипа од Турака.

Плотунима као од облака,

Десно крило Зимоњић Богдана,

Срете госте огњем из пушака,

Стаде јека високи планина,

Страшна битка, силна грмљавина.

Ал је јака сила у Турака

Све напријед иде без узмака;

Ма их добро Срби дочекују,

Из шанаца огањ просипају,

Турску силу мало уставише,

Из шанаца Срби искочише,

На сред поља на Муратовицу,

Започеше људску касапницу,

На мегдан се јуначки погнаше,

Ал се сила турска прикупљаше,

И све вишу ватру просипаше,

Српско чело поче узмицати,

И брдах се опет доваћати.

То гледаше Вуле и Лазаре.

Па у Турке јуриш учинише,

И по двије главе посјекоше,

Турску силу мало поломише.

Ту искочи соко од Србаља,

Шујо Тадић из Пиве крваве,

С голим ножем улеће у Турке,

И витешке окрвави руке,

Шујо коље турке као овце,

Гази јунак у крв до кољена!

Ал на Шуја олов не пријења -

Срби мало Турке поћерају,

Јунаци се за грла ватају,

Ал се сила турска прикупила,

И у далек крила раширила,

Србе опет натраг потискоше,

Ал се неда Голошија Лука,

Но коморду чини од Турака,

Лука збија у гомилу Турке,

Па све туче и крвави руке!

Ал је српска премалена снага,

Нагиње их сила од Турака,

Турци брдо Панос уватише,

Муратвицу поље притискоше,

И колеће ка ће на Горанско,

Ма их чудно Срби дочекаше,

Силу турску бојем уставише.

У томе их и ноћ ухватила,

Грмљава се мало утишала,

Починуше и Срби и Турци,

Те се ладне воде напојише.

А сутрашњег дана бијелога,

Пређе зоре тридесетог октобра:

Шевкет паша крену са логора,

Пут бијела града Горанскога.

Ал ни Срби не сједе за луду,

Нит Турцима на Горанско даду,

Српка труба за јуриша свира!

Која храброст у јунака дира.

Боже мио, кад засвира труба!

Како српске чете полећеше -

И како ли зорно ударише,

И на Турке огањ оборили,

Па велику вриску учинили.

Храбри витез Пивјанин Лазаре

С десна крила удари на Турке.

И поломи са Паноса Турке,

Сагнаше их на Муратовицу,

Започеше опет касапницу.

Срби лете и сијеку главе,

Јунаци се већ у крви даве.

Ма шта раде Пивјани јунаци

Пролијећу као горски вуци,

Не узмичу ништа од Турака,

Ко да су им груди од челика!

Вуле јаше коња од мегдана,

Поред њега Лазар војевода.

У ордију оба улећеше,

У сред равна поља Муратвице,

Па сијеку и разгоне Турке,

Крваве им до рамена руке,

Помути се царева ордија,

Поче бјежат главом без обзира,

А прате их српски витезови,

Пролијећу како и орлови.

А пред њима Пивјанин Лазаре.

И Хаџићу Вуле капетане

Све главари у прве редове,

Гоне Турке и живе сијеку,

Све од јутра па до тамне ноћи,

Не сједоше нити воде пише,

Док догнаше Гласовитој Турке,

И јуначке уморише руке.

Тамна их је ноћца уватила,

На то мјесто, Гласовита звано,

Сад је право име гласовито,

Што ту паде цвијет од Турака!

Ту се сила турска предвојила,

Гомила се туде уставила -

У Кулине, Шеитан Кулине,

Стародревне некакве урвине;

Ту се сакри четири табора,

То је гарда сина царевога,

Три табора довде погибоше,

А четири туде гроб нађоше,

Јер и они воле погинути.

Него цару образ обрљати!

Ту се Срби мало растурише,

Неки Турке даље проћераше,

Преко Равног све до Трештеника,

Сву ноћ траја граја од јунака.

Други Срби сташе на Кулине,

Наложише неки и огњеве,

Ноћ је тамна, ал за Србе славна, -

Виђе Вуле и Лазар Сочица,

Да Турака има у Кулине,

Опколише с Пивјанима Турке,

И почеше крвавити руке,

Српска војска лети на буљуке,

И Кулине освуд опасали,

И крвава боја обновили.

За грла се с Турцим' поваташе,

И оштријем гвожђем мегдан дијелише,

Соко сиви Вуле капетане,

У сред шанца ускочи у Турке,

Па сијече у гомилу Турке,

Док је витез уморио руке,

Вуле паде од турског плотуна,

Па повика војводу Лазара:

"Ђе си брате, Сочица Лазаре!

"Ја погибо ево на мегдану;

"Изнеси ме из крви јуначке,

"Да ми Турци не сијеку главу,

"Ја не жалим што сам погинуо,

"Турака сам доста посјекао;

"Сад не жалим славно умријети,

"Кад смо ваку славу задобили;

"Него брате не остављај Турке,

"Док једнога траје у Кулине."

То изрече Богу душу даде,

К њему Лазар војвода допаде,

Виђе Вула да је погинуо,

Па из крви друга уграбио -

Па повика што му грло даје:

"Ко је витез сад јуриш у Турке

"Ђе си брате Тијанићу Ђурко!

"И витеже Голошија1' Луко!

"Погибе нам Вуле капетане,

"Паде наше крило од Крајине!

"Јуриш браћо у пусте Кулине,

"Да бијемо и кољемо Турке,

"Дан оваки ријетко долази -

"Јал' ћемо се ноћас затријети,

"Јал' витешку славу задобити."

То говори па јуриш учини,

А Пивјани за њим ка лавови

У шанчеве турске ускочише,

За грла се с Турцим поваташе,

И витешки клаше и крвише,

Сву ноћ драгу до зоре бијеле -!

А када је зора заплавила

И српска се војска прикупила,

Па касапи у Кулине Турке,

Сваком Србу крваве су руке,

С једне стране Зимоњићу туче,

А са друге Павловић сијече,

А са треће Мићуновић туче

Ма највише Пивјанин сијече,

Док Турцима мука одољела,

Па латише сама бајонета!

Те по једном пушке опалише,

Па у Србе јуриш учинише,

Да јуначки умру на мегдану!

Око себе Србе обарају,

Ал залуду - мио побратиме!

Да имају соколова крила -

Одатле чх не би изнијела!

Како Турци лете из Кулине,

Падају им главе у долине!

Ђавољега не пуштише жива!

Јунаци се насјекоше глава.

Пошто Срби намирише Турке,

И витешке одморише руке -

Сакупља се војска и војводе,

Собом носе велико оружје,

Починуше на Муратовицу,

Ту скупише велику комору,

Од Турака што су задобили.

Па су своје мртве саранили,

Осамдесет храбри витезова,

Ту педесет самије Пивјана,

Међу њима од Србаља орле -

Витез Хаџић Вуле капетане,

Још три храбра официра млада,

Дрека Хаџић, Милан и Обрена;

Св'јетао им образ на мегдану!

Јунаци се за то и рађају.

Ту се Срби дивно прославише!

Па војводе књигу накитили,

Петровићу књазу на Цетиње,

И овако њега поздравише:

"Да си здраво мили господаре!

"Да је здраво насљедник Даниле!

"Бијемо се храбро са Турцима,

"Ево има пет мјесеца дана,

"Ал' сад борба што би за три дана,

"Код Горанска на Муратовицу -

"Да ту видиш људску касапницу;

"Витешки се бисмо и добисмо,

"Царевога пашу потукосмо;

"Самих седам царскијех табора

"Што су били сина царевога -

"Ни једнога жива не пустисмо -

"Ни да кажу како им је било!

"А велики тајин и комора

"Што носаху Турци за градове -

"Све добисмо на мегдан јуначки;

"Јунаци се глава накидали -

"Неки Срби по десет сјекоше!

Да сад видиш драги господаре!

Како ти се војска окитила!

Са ођелом и острагушама:

Који дуге пушке не имаше -

По три носи сада острагуше!

Ко немаше ни ножа о пасу -

Сада паше сабљу османлијску!

"Који сата није ни видио -

"По четири златна је скинуо!

"Који коња није ни имао -

"По четири сада је добио,

"Који није имао ни кошуљу,

Обука је турску униформу!

"Дивног руха и доста џебане,

"За сву војску изобила ране:

"Сад не брини војска ти је спремна

"Добро здрава и много весела.

"Три пута смо шенлук учинили,

"С плотунима све војске весеље,

"За побједу што смо задобили."

А сад здраво чесни слушаоци!

Нека живе храбри Ерцеговци!

1. Голошијом - Луку је војвода Петар Вукотић прозвао. А презиме му је је Војновић

Примедба: Ову прву песму извео сам са знатном и славном битком - првом на Муратовици. Међутим, што се догађало од почетка устанка до прве Муратовице - описах у другијем пјесмама, како се напријед види.

Писац